Čovek koji nije mogao da spava

Jednom, ne tako davno, možda svakog dana, živeo je čovek koji je došao do perioda u svom životu kada, jednostavno, nije više mogao da zaspi.

Isprva se nije mnogo brinuo, znao je da će kad tad morati naposletku da zaspi iz prostog razloga što – ljudi spavaju. Ležeći tako jedne večeri u krevetu, zaključio je da sve na svetu spava. Spavaju biljke, spavaju životinjice, spava ova hemijska do njega koja više ne radi. Zašto uopšte čuva hemijsku koja ne radi? Hemijska koja ne radi se obavezno mora baciti. Ali… kako da je samo tako baci? Šta ako hemijske imaju dušu, nije nigde dokazano da nemaju. Tada, bacajući je, natovario bi sebi na leđa lošu karmu i eventualno prokletstvo jedne hemijske koja ne radi. Posmatrajući te večeri hemijsku koja ne radi do zore, odlučio je da će čitati knjige uveče, svako veče.

Sledeće veče je počeo da čita „Sto godina samoće“. Zainteresovan, privučen, došao je do sledećeg dela: „… Ali, Indijanka im je objasnila da najstrašnije u bolesti nesanice nije to što se ne može spavati, jer telo ne oseća nikakav zamor, već njeno pretvaranje u jednu opasnu pojavu: zaborav. Htela je reći da, kada se bolesnik navikne na svoju nesanicu, iz njegovog pamćenja počinju da se brišu uspomene iz detinjstva, potom nazivi i pojava stvari, na kraju, identitet drugih osoba, čak i svest o ličnom postojanju, da bi se sve završilo utapanjem u jednu vrstu idiotizma bez prošlosti…“ Na sledećim stranicama, stanovnici Makonda su lepili posvuda papiriće sa nazivima predmeta, dolazeći polako i do zaboravljanja sebe. Užasnut, naš čovek zatvori proročku knjigu i osvrnu se oko sebe. Soba se šarenila od papirića, ispisanih podsetnicima, šta kupiti, šta uraditi, koga nazvati… Naš čovek ustanovi da mu se loše piše. Bukvalno.

Posle nekog vremena konsultacija sa internet stranicama, babama, komšinicama, baba komšinicama i svim ostalim nadrilekarima, nemogućnosti da se zaspi, prevrtanja po nameštaju stana, nastavljanja dana u noć, noći u zoru, odlučio je da bi možda bilo dobro da se posavetuje o ovoj opakoj bolesti sa lekarom.

Lekar, stručnjak u svim oblastima, specijalizovanim i nespecijalizovanim, ustanovio je da naš čovek pati od hronične nesanice.

-Znate, imate problem -reče zamišljeno lekar – no, sreća pa ste došli na pravo mesto i kod stručnjaka da to rešite!

Naš čovek se tiho, nevidljivo, šablonski prekrsti u sebi od te silne sreće i željno iščekujući spasonosni odgovor stručnjaka, gledao je omađijano u lekara čudotvorca.

-Imate dve opcije: ili ćete da počnete sa dnevnim doziranjem ovoga – i stavi tri belo sterilne kutijice na sto – ili ćete da počnete sa zdravim dresiranjem svog organizma!

Naš čovek, zbunjen i pomalo uplašen količinom lekova ispred sebe, odgovori da ga zanima ova druga opcija, nešto zdravija, kako mu se čini.
 

-E, ako je tako, da ja vama pojasnim šta je zdravo dresiranje organizma. Nego, prvo da vas ja pitam nešto. Imate li u familiji srčanih bolesnika?

-Pa, da, imam… -odgovori tiho naš čovek

-Hm, dobro, a visok vam li je krvni pritisak?

-Da, prilično… -reče još tiše pacijent

-Popijete li koju, kolega? -upita ozbiljno lekar

-Pa, znate kako, mora se malo, ponekad…

-Hm, hm – zakašlja se lekar nemirno – a zapalite li koju?

-Pa, ovaj, da, da… počeo sam nedavno…

-A, pa kolega, vama nema spasa! -uzviknu ljutito lekar, uvređen kako njegov pacijent ne poštuje svoje telo

Naš čovek poskoči na stolici, prestravljen, misleći kako stvarno neće napustiti ovu ordinaciju nikada. Umreće u ordinaciji sa ružnim zavesama.

-No, -nastavi smireno lekar – sreća pa ste došli u prave ruke! Postoji još jedan tretman, za koji sam lično odgovoran, moram da se pohvalim, i koji je spasao mnoge izgubljene duše kao što je vaša. Otvorite vaš um i spremite se da prihvatite spas!

Naš čovek je nemo gledao u zanesenog lekara i pokušavao da smiri uzbuđeni glas u sebi koji mu je govorio da možda i nije sve u redu sa ovim stručnjakom. No, odluči da otvori um i prihvati spas ovog lekara.

-Zamislite jedan veliki koren velikog drveta… I sad se polako, postepeno, penjete tim drvetom… Gledate stablo, biljčice na njemu, sve je potpuno mirno… Onda dolazite do grana. Lišće treperi posvuda na grančicama… – dok je lekar smireno govorio, naš čovek je zamišljao sliku drveta sedeći na ivici fotelje.

-Ali, onda, ptica! -uzviknu lekar i naš čovek poskoči – no, gle, ptica je neka lepa i vi joj kažete: Ti ptico možeš da ostaneš. Recite joj!

-Ti ptico možeš da ostaneš…

-Odlično! I onda idemo dalje… Dolazite do sledeće ptice! Oh, gle! Ona je neka ružna! Nju nećemo ovde, ona nas zbunjuje! I vi joj kažete: Tebi ptico, ovde nije mesto! Recite joj!

-Tebi ptico ovde nije  mesto… -reče tiho naš čovek

-Glasnije! Uklonite je sa drveta! Uklonite zlotvora!

-Tebi ptico ovde nije mesto!

-Odlično, da li vidite još uvek pticu? -upita ponosno lekar

-Ne vidim -odgovori zbunjeno naš čovek

-Spaseni ste! Molim lepo, ponavljajte ovu terapiju svaki dan naredne tri nedelje, dva put dnevno, izvolite!

Naš čovek ustanu brzo sa stolice, uzme papirić od ovog stručnjaka i otrči napolje što je brže mogao.  Dok je izlazio iz zgrade stručnjaka i lekara pomisli kako će lekari i ptice uništiti ovaj svet.

Usput se setio da treba da baci jednu hemijsku koja ne radi.

Lekari i ptice!

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s