Think pink

Pogleda nemarno na sat – sedi ćutke već sat vremena. Prozori su nemi, slike su neme, sve je prepušteno dosadnom bledilu zimske noći. Inače, svakog jutra bi vedro ustao, nasmejan otišao do prozora te strastveno uživao u osmesima slučajnih prolaznika. No, ovog dana, sve beše drugačije. Neumoljiva dosada mu je kucala u čelo sitnim prstima, tražeći samo povoda da mu oduzme svaku želju za ustajanjem i disanjem.

            -Je li, šta misliš, koliko treba čoveku da se uguši? –uputi pitanje suprotnoj strani sobe

-Ne bih znao, možda tridesetak sekundi? –odgovori čovečuljak u senci

-Čak trideset? Ja ne bih dao toliko. Možda dvadesetak. Zanimljivo…

Udahnu par puta duboko, osvrnu se okolo ne bi li video kako se nešto promenilo i videći ponovo sivilo oko sebe, nastavi razgovor.

            -A je li, misliš li da je to bolno?

            -Šta, gušenje? Pročitao sam negde da je to najbolnija smrt.

            -Zanimljivo, zanimljivo –reče pomalo zainteresovano, držeći vrat rukom –A davljenje? Jesi pročitao nešto o tome?

            -Ne baš, osim da je i to prilično bolno.

            -Hm, hm, zanimljivo… Znaš, razmišljao sam mnogo o gušenju, ali sad kad si mi rekao da je to toliko bolno, možda i ne bih… ovaj… znaš…

            -Tako sam ja pročitao. Možda ne bi toliko bolelo.

            -Ali boli malo, ne?

            -Pa, mislim da boli.

           -Hm, nećemo baš da boli. A šta misliš o trovanju? Razmišljao sam i o tome. Izabereš samo neki otrov, po svojoj volji (može da bude nešto u vezi sa biljkama, životinjama, neki lek, miris, deterdžent), paziš da nema nikog kod kuće, osamiš se i – buć! Za nekoliko sekundi, nema te!

            -Ja ne bih rekao da to baš tako ide. Čuo sam da može doći do užasni bolova, užasnih! Koji mogu trajati i do nekoliko sati. Može čak doći i do povraćanja, krene pena na usta, grčevi, cika, vriska, na kraju te pronađu i ni ne umreš kako bog zapoveda.

            -Ju! –uzviknu starac začuđeno, uhvativši se za želudac koji baš u tom trenu gladno zagrme

            -Da, da. Još zamisli, sećaš se starog Konerija? E, on je pokušao da se otruje nekim ženinim tabletama za spavanje. Pogleda da žena nije budna, ode u kupatilo, napuni kadu toplom vodom, sede i istrese kutijicu u sebe.

            -I? Šta se desi?

            -Leži on tako, čeka da deluje, kad – ono!

            -Šta, šta?

            -Potonu dole i stade se gušiti! Poče on tako udarati nogama, rukama, iskobelja se nekako iz vode i kad ono!

            -Šta pobogu?! –skoči na ivicu fotelje starac

            -Stade povraćati!

            -Ju! Naopako, pa zar već? Ne bi li to kasnije trebalo da se desi? I, umre li?

         -Ne umre, ostade živ. Ispostavi se da je žena grdno i gadno spremila ručak tog dana. Što je najtužnije, rekoše mu potajno da su pronašli tragove neke sumnjive supstance, pored je l’, ženinih tableta za spavanje.

            -Au… –reče preneraženo starac, držeči se za sedu bradu –vi’š šta ti je žensko.

        -Dohvati ga na kraju žena. Ispade na kraju da ga je i uhvatila u nepovoljnom položaju (ležećem) sa komšinicom. Ostadoše zajedno ipak. Kad je čula da se i Koneri sam pokušao ubiti, pomisli da je to od ljubavi prema njoj. A stari Koneri otkrio da je dobio nešto od komšinice što je i ostatak komšiluka dobio.

Prođe nekoliko trenutaka tišine, dok je starac u sebi preslikavao jadne događaje nesrećnog Konerija. Nije baš ni pametno tek tako se otrovati, pomisli. Iznenada ustade sa fotelje i ode do kuhinje. Nakon par minuta bučnog preturanja po ostavi, vrati se sa podužim komadom kanapa. Ode do prozora, prebaci kanap preko grede iznad, te stade zbunjeno gledati.

            -Ne, ne. Ne ide to tako, trebao sam prvo omotati…

            -Da, prvo omotaš pa onda tek prebaciš preko grede. Mislim. –reče ravnodušno čovečuljak u uglu sobe

            -Ma ne može tako, moram i za nešto da drugi kraj zavežem. Znaš, da drži kad krene… –stade se osvrtati, gledajući šta bi mogao da iskoristi u svoju svrhu

            -Mada, mislim da ne ide tako. Možda prvo treba zavezati za samu gredu, prebaciti i omotati. I onda ide, hop!

Starac se iznervirano sruči na fotelju.

            -Do đavola s tim kad je komplikovano!

Ponovo se ućuta, te ode do kuhinje. Vrati se držeći omalu kuglu za kuglanje.

            -Je li, bi li rekao da je ovo teško koliko i glava?

            -Rekao bih da jeste.

            -Hm… –zamisli se starac –dođi časkom.

Približiše se prozoru, otvoriše ga, i nasloni kuglu na samu ivicu.

            -Ako bi se ovo slomilo, misliš li i da bi se glava… ovaj…

            -Sasvim sigurno, mada…

            -Šta sad, pobogu?

            -Čuo sam jednu priču, o ludoj Blejzi.

            -Ona, što je skočila…?

            -Jeste. Još beše sa više visine nego što je ova, čini mi se. Pomislio bi čovek, ima da se rascopaš samo tako, a kad –ono! Pade na neka kola, odvezoše je u hitnu, povezali delove što visiše sa nje…

            -Naopako! –uzviknu zgađeno starac, klizeći kuglom po ivici

            -…povezali je i ostade Blejzi u krevetu. Zauvek. Zovu je sad Krejzi Plenti Blejzi –posta biljka, ni da muknu od tada.

U tom, začu se neka vika ispod prozora, rika irvasa, a starac prestrašeno odskoči od prozora, ispustivši kuglu na pod koja se raspade na bezbroj vrištećih komadića. Patuljak i starac se zanemelo pogledaše. Vreme je, skoro će ponoć, treba da se pođe. Starac otetura do kreveta, zagrnu se crvenom bundom i prebaci džak na umorna leđa.

            -Hajmo Klause, samo popij tablete –priđe patuljak starcu, davši mu kutijicu.

            -Ho ho ho, Džimi –reče starac patuljku –ho ho ho…

Katarina Kovčin

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s