Nasmej se, Lazo

Dragi Lazo,

Verujem da bi bio sasvim zadovoljan kad bi video šta su tvoji Somborci nedavno učinili za tebe. Zbilja, veliki gest. Zar ne bi svaki pesnik, slikar, glumac, sportista bio veselo iznenađen kad bi saznao da su njegovi nekadašnji sugrađani postavili kip na klupu glavne ulice? Uverena sam da bi.

Naravno, ako se izuzme čitava groteska same slike.

Zašto bi takav čin bio poduzet?

-Kako zašto? Da se jedan veliki um, naš dragi davni sugrađanin sačuva od zaborava! ( kazaće jedni)

-Da naša deca vide da su imala jednog velikana koji je koračao ovim ulicama! (kazaće drugi)

-Bože, svašta – pa kako ne bismo stavili kip jednog od naših najvećih pesnika? (kazaće treći)

Može biti da i ja postavljam sasvim nerazumljivo pitanje, možda i neprimereno, pomalo drsko za mladu osobu, ali opet, verujem da se na moje pitanje ne može dati odgovor a da se pri tome ne zaleti u sopstvenu glupost i neizmerno veselo smešno licemerje.

Pored toga, Lazo, što si u periodu svog književnog stvaranja bio jedna od najučenijih osoba na ovim prostorima, mi, tvoji dragi Somborci, zvali smo te Ludi Laza. Sigurna sam da je to sve bilo samo od milja. Zanemari to što su te tadašnji nadrikritičari i naši (večito) visokodršci, arogantni intelektualci ignorisali i pokušavali da zametnu svaki trag tvom dahu. Zanemari Lazo što su ti se smejali, smatrali te senilnom budalom, ludakom i piskaralom. Zanemari što su ti kasapili pesme, jurili za slovima i pljuvali stihove. Zanemari sve Lazo, jer tvoji Somborci te vole.

Niče je negde napisao (dopusti da parafraziram) kako divovi koračaju isuviše velikim koracima da bi ih mali smrtnici mogli pratiti. Vidiš Lazo, oni kaskaju beznadežno za divovima, proklinju njihovu brzinu i pokušavaju da ih sustignu. Možda divovi jesu prebrzi za svoje vreme, verovatno si i ti bio odviše hitar za nas (iskreno, i danas si). Zato smo te i jedva nazreli na horizontu posle 100 godina.

Te Sombor, konačno, odluči da ti postavi kip.

Čekaj Lazo, nemoj da se smeješ još.

Vidim, deca sede na tvojoj  klupi, smeju se i slikaju sa Ludim Lazom. Ali njih nećemo kriviti – možda te ona stignu za nekih 50-ak godina. Vidim, iznenada se preplavio facebook (jedna velika igrarija, ne mari) profilnim slikama gde naši sugrađani sede sa tobom. Nije li to lepo? Jeste Lazo, možda bi i bilo, samo kad bi znali pored koga sede. A njih želim da krivim, i želim da im se smejem, i želim da sa tobom u tuzi drugujem. Krivim ih jer ne znaju tvoj ni jedan stih. Krivim ih jer je „srce moje samohrano“ (tvoje, Lazo) i danas ostalo nenahranjeno. Želim da im se smejem jer podižući spomenik ne shvataju da još više potiskuju u zaborav čoveka. Pretvaraju ga u kamen i postavljaju na binu, gde i glupaci mogu da uprljaju ruke pozlatom. Sećaš se Flobera? „U idole se ne dira, ostaje pozlata na rukama.“

A samo u jednom želim da sa tobom tugujem.

Negde sam pročitala – groblja su najveći spomenici zaborava. Nije li to tužno? Vidiš Lazo, mnogi ti Somborci, što se slikaju sa tvojim mrtvim vazdušastim kipom, ne znaju da tvoje telo leži u njihovoj blizini. Isti ti ne znaju da tvoj opustošeni grob samuje među hiljadama ostalih na pravoslavnom groblju.

Groteska je oduvek bila inspiracija za maštovite.

Groteska je slika ogromnog, blistavog, sa zavidno napisanim krasnorečjem postavljenog nadgrobnog spomenika, koga je progutala već polumrtva trava, korov i razbežalo sitno smeće. Groteska je  hrpa mrtvog, raspadnutog cveća koja leži na  tvom grobu. Verujem da ćemo s vremenom svi završiti zaboravljeni, pokopani u prikrajku, sa gde kojim uvelim cvetom i licemernim natpisom – „u večnom sećanju“, „nikad zaboravljen“ ili „nikad neprežaljen“. Varijacije su nepresušne.

Nedavno sam opet svratila do tvog groba Lazo i stavila dva ljiljana na njega. Volim ljiljane. Htela sam jedan, ali sam pročitala negde da se cveće stavlja u paru, kako usamljeno ne bi dozivalo svoje na „ovom“ svetu. Mada, ne znam da li ti Lazo još uvek imaš „svoje“, jer tvoj grob i danas leži u prašnjavoj truleži. No ne mari, Somborci su zauzeti slikajući se pored tvog kipa. Možda za 100 godina urede i tvoj grob. Nemoj im zameriti, u malom gradu vazduh drugačije teče, ima neki neverovatni otpor prema velikim stvarima.

I sad se možemo smejati Lazo, svim tim glupacima koji su te budalom nazivali, svim učenjacima koji analiziraju tvoje stihove i razapinju ih na Golgoti Gluposti, svim kvazi sugrađanima koji su zaboravili na čoveka i uživaju u kipu. Smej se svim tim prljavim rukama od pozlate, nikad neće pronaći zlato.

Smej se Lazo i koračaj dalje, jer nikad nećeš moći da budeš seciran i analiziran – naprosto, tako si želeo. Ne žali besramno zapušteni grob kako ćemo ionako svi tako završiti (kako reče tvoj Šekspir, u smrti – kralj i prosjak tek su dva jela na istoj trpezi). I tu nema ničeg licemernog; samo, nama ne podižu spomenike i ne postavljaju kipove. Naše ime ne uzvikuju sa iskrivljenim ponosom, dok tvoje da.

I opet Lazo, smej se i koračaj.

Ionako te nikad neće stići.

Katarina Kovčin

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s