Lakrdijaš

-Ko si ti?

-Nisam siguran. Dobro pitanje… Mislim da sam prolaznik. Možda lutalica. Ali posmatrač sigurno. Volim da posmatram i osluškujem. Dodirujem i mirišem. Volim boje.

-Šta radiš?

-Ležim otvorenih očiju i slušam oblake. Ponekad, ako su ljubazni, dozvole da ih čujem. Često me ne primete i jure ptice. Onda i ja očima jurim njih. 

-Kakav je to posao?

-Težak. Mukotrpan. Laste su posebno brze, prehitre za mene, rekao bih. S druge strane, vrapci su milostiviji. Njima ne smeta moje sanjarsko oko. Niti rasejane misli. Oni dopuštaju da ne dovršim rečenicu. Ne smeta im ako ne stavim sve na svoje mesto. Nemaju ništa protiv nedovršenih računa, neurađenih zadataka, zaboravljenih ključeva. Neće me kazniti ako nisam naučio lekciju. Puštaju me da ležim i sanjam.

-To nije posao. To je gubljenje vremena.

-Moguće. Sećam se da sam se jednog jutra zapričao sa travkama. Tvrdoglave su mnogo. Ubeđivao sam ih da su isuviše male da bi dosegnule nebeske granice. Smejale su se, tvrdeći da sam budala. Tog jutra, moje vreme iskliznulo je kroz prste koje je hladila rosa. Osetio sam kako beži od mene, trči i okreće se, smeje, gleda da li ga jurim. Pomislih, imam pametnijeg posla nego da jurim vreme. I onda je ono zastalo tužno me gledajući, te pritrčalo natrag u moj zagrljaj. I nisam znao da jutro je prošlo. Jeste, tada sam izgubio vreme.

-Kako zarađuješ?

-Znaš, kada ležiš na leđima, sklapaš sporazum sa sitnim stvorenjima koje inače ne vidiš, da si ravnopravan sa njima. Mravi su čudnovati, žele da te iskoriste. Ne brinu mnogo o tome što ti samo želiš da vijaš oblake i ptice. Dosađuju piskutavim glasovima, traže da ih prevezem preko hiljadu milja. Pristanem, jer, naposletku, teško da je to zamoran posao, treba samo moja ruka da pređe stotinjak travki. Mravi, priznajem, uživaju u transportu. Smeškaju se i dovikuju, grickaju moju ruku i gledaju moje namrgođene obrve. Što se više mrgodim, oni se jače smeju. I grickaju. Onda, podignem ruku visoko, za njih – do univerzuma. Da čuješ samo kakva je to onda panika i vriska. Zatim je spustim i nasmejem se njihovim prebledelim licima. Kažu mi, ne vole mnogo visine, na šta sam odgovorio da ni ja ne volim kada me grizu. Tako se dogovorismo. 

-To nije zarada. Nisi rekao kako zarađuješ.

-Zaradim na tom prevozu. Za svaki prevoz, ja od njih dobijem blago. Odaju mi jednu tajnu o nebeskom drvetu.

-Šta je nebesko drvo? Mislim da sam čuo, to je firma. Prodaju neke akcije?

-Nebesko drvo se nalazi na jednom mestu. Retko ko pronađe to mesto, doduše, mnogi tragaju sa povezom na očima a zaborave da ga skinu. Preko njega, kada se popneš, možeš da odeš u koji god svet želiš. Ali, da, ono traži i neku akciju. Moraš da ga nahraniš šećerom.

-Kolika je vrednost tog blaga?

-Svakakva. Tom drvetu svako dodeli vrednost koju želi. Neki ni ne znaju da ono postoji. Ti ljudi su najtužniji od svih, oni ni ne znaju da su tužni.

-Ja nisam nikad čuo za to drvo. A ti si običan lakrdijaš.

-Verujem da nisi čuo, većina nije, i to je tako velika nesreća. Svako treba da ima svoje drvo, da ga traži i čuva. Jer samo tako i može da ode u svet koji poželi. Inače, ostaće zatočen u ovome, gde niko ne veruje ni u šta. Smatram da je nevernicima najteže. Oni veruju u samo jednu stvar. Ja, vidiš, verujem u oblake i ptice, mrave i njihove tajne, verujem u travke, zlatne breze, reči i korice stare knjige, verujem u osmeh, srećne trepavice, toplotu i vetar. Verujem u sve što mi Sunce kaže.

-Ti si bogohulnik! Propalica i lakrdijaš.

-Grešiš. Ja vidim božanstvo u svakoj stvari koju ti navedoh, a ti u samo jednoj, u jednoj zgradi i lažnoj ustanovi. Propalica jesam, jer svakog dana propadam u pamuk neba i vijam oblake.

Lakrdijaš? E, to zbilja jesam. Zbijam šale na čitav svet oko sebe, ali i on zbija na moj, tako da se ne ljutimo jedan na drugog.

 I ti mi se smeješ. Neka, meni ne smeta. I ja se smejem tebi.

Samo, ti to ne vidiš jer nosiš povez.

A ja se smejem širokim trepavicama.

Katarina Kovčin