„Earth Hour“ – igra sata

Juče  je bio Earth Hour.

Juče ste zapravo imali izgovor za vaše potpuno isključenje od ostatka sveta. Nije da se inače to ne uradi, samo što je svemu pridodata i nijansa humanosti, ili simbolike, ako hoćete. Daćete jedan vaš sat Zemlji, kao i recimo još pola miliona ljudi. Sedećete u mraku, kao i još pola miliona ljudi, u isto vreme. Neki će sat vremena kasnije, neki ranije. Ali svi ćemo (ukoliko dozvoljavaš da te ubrojim u „nas“) biti povezati ovim jednim satom.

Ovo mi je treći Earth Hour.


No. 1 Earth Hour

Pre dve godine sam ga provela na novosadskom Keju. Razmišljala sam o tome gde bih volela da budem u to vreme i nekako sam se našla na Keju. Isključila sam telefon i sela na klupu. Posmatrala sam Tvrđavu i svetla mosta koja su se stapala sa svetlucanjem Dunava. Posmatrala sam automobile koji su prolazili i zamišljala gde idu. Možda neko ide na večeru. Možda se vozi jedan zaljubljeni mladić misleći o devojci koju će uskoro poljubiti. Možda majka vozi svoju decu na zadnjem sedištu, posmatrajući ih kako spavaju. Nije bilo važno kuda idu, bilo je lepo gledati njihovo kretanje, odsjaj u Dunavu, koji teku zajedno sa njim. U tom trenutku, ti automobili bili su  deo Dunava a da to nisu ni znali. Bili su deo moći, snage, vremena koje je teklo u reci a nisu ni znali.

Te večeri sam se smejala Dunavu, a on je sijao u mojim očima.

No. 2 Earth Hour

Prošle godine sam provela Earth Hour u stanu.

Ugasila sam svetla, laptop i telefon. Bila je tišina, gotovo zagluvljujuća. Gledala sam u zgrade koje su me okruživale. Neki prozori su svetleli, drugi su se zatamnili u istom trenutku kad i moj. Neko od njih možda svira gitaru, ponavlja pesme koje je nekad pevao nekome. Drugi želi da zaspi kako bi sanjao, ali i sećao se snova. Treći opet razmišlja da li je trebalo da obuče plavi džemper, da li je otvorio vrata na vreme, da li se nasmejao kako treba. Neko sad sedi sam uz sveću i jede džem, ne misleći ni o čemu.

Negde, među treperavim prozorima i mnogim pričama, zaspala sam. Ne sećam se šta sam sanjala.


No. 3 Earth Hour

Ove godine, odlučila sam da ga provedem sa Somborom.

Ima nečeg u rodnom gradu. Ne morate biti toliko oduševljeni izvesnim poznanicima u njemu, niti želeti da se susretnete sa istima, ali koliko god bežali, miris drveća je drugačiji nego bile gde drugde. Ulice su drugačije, fasade, prozori, krovovi, napukli trotoari, prašnjavi izlozi. I svega toga nema nigde. To je samo vaše, i vašeg grada. Večeras, dok sam šetala glavnom Sombora, ulična svetla su bila ugašena. Pomislila sam, čak mi se i Sombor pridružio u ovom satu. Na momenat, grad i ja smo postali drugovi koji su šetali zajedno. Pričali šale i sećali se. No, mnogo je verovatnije da su svetla bila pokvarena.

Ipak, mi gledamo svet punim očima. I vidimo slike koje sami stvaramo.

Juče je bio Earth Hour, ali to nije važno. On može da bude  kada god ti poželiš. Možeš taj sat da podeliš sa Zemljom kad god odlučiš. Možeš da posmatraš svetla Keja, da šapućeš Dunavu kad god želiš. Gledaj žmirkava svetla grada kad god hoćeš. Prošetaj se starim ulicama rodnog grada, priseti se. Nema ničeg lošeg u sećanju.

Kada se isključiš od svega, sve će ti biti bliže nego ikada.

Kada nestaneš na sekund, bićeš opipljiviji nego ranije. Osetićeš sebe i čućeš opet svoje misli.

Nema ničeg lošeg u kratkotrajnom begu ka svojim mislima.

Ko zna šta ćeš naći, ko zna šta ćeš u tišini čuti.

Katarina Kovčin


Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s