Ko hoće, taj i može

-Tata, ja sam nešto razmišljala…

-Ne smem ni da pitam.

-Tata!

-Dobro, da čujem.

-Ja sam ipak ustanovila da sam psihički spremna da krenem na časove vožnje.

-Katarina…

-Da, mislim da sam konačno došla u taj stadijum odraslog, zrelog čoveka..

-Katarina…

-…koji se ne bi plašio da preuzme odgovornost za svoje postupke…

-Katarina…

-…koji bi bio spreman da prihvati sve posledice, i pozitivne i negativne…

-Katari…

-…koji će se odgovorno ponašati prema pravilima saobraćaja…

-Ka…

-koji će poštovati ostale učesnike saobraćaja… I pešake. Koji će…

-Katarina!

-Šta se desilo prošle godine?

-Prošle godine? Ne znam o čemu pričaš…

-Skretali smo iza ugla. Pitao sam te:“ Katarina, ide li neko sa desne strane?“

-A, to.

-I ti si rekla?

-Ne ide…

-I šta se dogodilo tada?

-Ništa. Glupi biciklisti…

-Mogli smo da prilepimo ženu za asfalt i da je spojimo sa biciklom.

-Tata, ključna reč je „mogli“, ali nismo. I žena uopšte nije bila na putu kada sam ja pogledala.

-Ne, ona se samo stvorila.

-Baš.

-A šta se dogodilo pre nekoliko meseci?

-Ne sećam se ja.

-Stajali smo u redu, na semaforu.

-A to…

-Da, to. Ispred nas su stajala kola, semafor menja na žuto, pa zeleno…

-I on stoji!

-… a kola ispred nas i dalje stoje. Umesto da sačekamo par sekundi, šta ti radiš?

-Pa… meni je to sasvim normalno.

-Ti sviraš. Ti, Katarina, si preko mene, koji je vozio, svirala kolima ispred.

-Šta sam ja kriva? I treba da mu se svira!

-I tako, izlazi obrijani mladić iz crnog džipa, i prilazi, kome?

-Tebi…

-No, hajde, recimo da je to malena nepažnja, početnička. I da si „živac“ u vožnji, i da nisi tako sjajna sa orijentacijom u prostoru. O bože… I da misliš da „stop“ znak služi zabrani skretanja udesno. O bože… Neka pustimo to sve sa strane.

-Da, da, pustimo!

-I recimo da mislim da si emocionalno dovoljno stabilna za vožnju, iako spuštaš prozor kako bi vikala na decu koja trče preko puta…

-Pa dobro, drugi put neću vikati, pregaziću ih!

-Ja bih se složio sa time da kreneš na časove.

-Hvala tata!

-AKO mi pokažeš kvačilo.

-Pf… Za koga me smatraš?

-Mama, gde držimo one stvari…

-Koje?

-Ma, one, gluposti sa vikendice, znaš one…

-Ne znam.

-Nije na gornjoj polici. Ni na donjoj…

-Katarina, šta radiš?

-Kakve su ovo gluposti? Samo nagomilavate ovde nekakve sitnice. Kese. Šta će ti ovoliko kesa? Pobogu!

-Katarina, šta se to čuje?

-Ništa mama, palo je ovo što visi iznad pulta. Bože, šta će vam ovoliko stvari? Ništa se ne može naći…

-Katarina je l’ se nešto razbilo?

-Ništa! Sve je u redu! Bilo je već razbijeno…

-Majku mu Katarina, gde si ti?

-U kuhinji majko….

-Šta radiš u kuhinji??

-Tražim kvačilo.


Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s